Опис: Дивља форма познате украсне луковичасте биљке. Стабљика 20-50 cm висока, спљоштена и са два истакнута уздужна ребра, најчешће доноси само један цвет (IV-VII). Листови краћи од стабљике, линеарни, широки 5-8 mm, тупог врха. За разлику од сродних нарциса средишња жута цев перигона (паракруница) је тањирасто збијена, знатно краћа од латица цвета (цвет код нарциса је једноделни перигон без одвојене чашице). Цветна круница бела, са елипсоидним или издужено објајастим ± шиљатим режњевима – латицама, којe се међусобно ± не прекривају. Плод многосемена чаура. Веома отровна биљка (садржи алкалоидни отров
ликорин).
Екологија: Ливаде и пашњаци, углавном на већим висинама. Припада преалпско-субмедитеранској флори. Код нас у природи живи форма виткијих латица subsp.
radiiflorus која са својим опојно мирисним цветовима у прекрасном белом тепиху још увек краси ливаде многих Динарских планина.
Распрострањеност: Без обзира што нарцис виђамо у баштама (нарочито сеоским) он није алохтон, иако смо склони да тако мислимо када видимо примерке који су сами од себе изникли у трави поред пута, где знамо да је неко избацио луковице из баште. Заправо је распрострањен у већем делу западне, средње и јужне Европе, а у неке низинске крајеве уносили су га и турци – имућнији спахији на своја имања да их подсећа на домовину где је нарцис чест (у Анадолију је такође унет, још у антици). У северној Америци, на Новом Зеланду итд. се раширио и у природи понегде одомаћио.