Опис: Дрво високо до 30 m, од младости куполасте-пирамидалне крошње. Нарочито као солитерно дрво нарасте врло широко, има проширенију крошњу од осталих липа. Стабло је право, гране расту зракасто у вис, често из основице дебла. Кора је у младости сивкастозелена и глатка, а код старијих стабала је благо испуцала. Одликује се широко срцастим, зашиљеним, по рубу оштро и правилно тестерастим листовима (осим при основи, где су цели). Листови су на лицу тамнозелени са ретким звездастим длачицама, а
с наличја сребрнасти, беличасто длакави. Расту наизменично, дифузно распршени по гранама, на кратким петељкама које су такође маљаве. Цветови висе у групама од 6-9 у штитастим цвастима. Цвета касније чак и од
касне липе, у јулу.
Екологија: За разлику од других липа које су углавном примешане врсте, образује и чисте шуме, нарочито у брдским областима (нпр. Вршачки брег, Авала, Лајковац, Сува планина). Иначе је карактерна врста климатогених шума са грабом и храстовима (китњаком и цером) и мезофилних букових шума, али не иде у велике висине (стаблимично, до око 1200 m).
Распрострањеност: Ареал врсте се протеже од Југоисточне Европе (Балкан) до Мале Азије (Турска), а најсевернију границу достиже на линији од јужне Мађарске до Молдавије и западне Украјине. Један је од свега 4 природна представника фамилије у Европи, препознатљива врста, иако су липе склоне да међусобно хибридизују, што отежава разликовање. Сребрна липа је такође полиморфна, у Србији дендролози – по величини и облику листова, приперка, стубића цвета итд. – разликују и до 15 различитих варијетета. Од давнина се сади као декоративно парковско дрво, познате су њене популације у Београду (на Кошутњаку) те у Јошаничкој и Врњачкој бањи.